Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić


Na­vi­kli smo na ne­pre­kid­no van­red­no sta­nje u ko­je nas vlast uvo­di svo­jim ne­pre­kid­nim van­red­nim po­ja­vlji­va­njem u svim me­di­ji­ma. Na­vi­kli smo se i na gro­bljan­sko dr­ža­nje pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, ma­da je nje­go­vo obe­ća­nje gra­đan­skog ra­ta (ko­je je ko­ba­ja­gi de­man­to­vao pa u de­man­ti­ju po­no­vio) za ni­jan­su zlo­kob­ni­je od uobi­ča­je­nih tu­žba­li­ca. Sad još sa­mo tre­ba da se na­vik­ne­mo na rat­no sta­nje. Su­đe­nja po krat­kom po­stup­ku odav­no su po­če­la.
Do­bro, je­ste neo­bič­no, ali ipak ni­je ni­šta no­vo, da pre­mi­jer, sam ili kroz usta bli­skih po­li­ti­ča­ra-ana­li­ti­ča­ra-me­di­ja, di­je­li eti­ke­te i pre­su­de svi­ma, a na­ro­či­to oni­ma ko­ji ni­su bla­go­gla­go­lji­vi pre­ma nje­mu. Pro­šle ne­dje­lje je za dva ured­ni­ka re­kao da su ološ (mi­ni­star po­li­ci­je je, sa­mo­stal­no raz­mi­sliv­ši, do­dao još i ri­je­či: ban­dit i vo­đa ban­dit­sko re­ke­ta­ške or­ga­ni­za­ci­je) dok je tre­ći do­bio ”sa­mo” par­tij­sko sa­op­šte­nje, ali, po­što su te­le­vi­zi­je uve­le pra­vi­lo po ko­me se ni­jed­na vi­jest ne smi­je pro­či­ta­ti bez pra­te­ćeg par­tij­skog sa­op­šte­nja, to mu do­đe kao ukor pred is­klju­če­nje, od­no­sno do­šlo bi mu, sa­mo da ra­di u dr­žav­nom me­di­ju.
Slič­no se pro­ve­lo i no­vi­nar­sko udru­že­nje, i to ne za­to što je bra­ni­lo po­me­nu­te ured­ni­ke (jer i ni­je), ne­go za­to što je uka­za­lo da ni pre­mi­je­rov rječ­nik, ni rječ­nik par­tij­skih sa­op­šte­nja ni­su pri­mje­re­ni jav­nim funk­ci­ja­ma. To je no­vim bi­je­snim par­tij­skim sa­op­šte­njem (pro­či­ta­nim u svim vi­je­sti­ma, na­rav­no) pro­gla­še­no za ”naj­ve­ći skan­dal u no­vi­nar­stvu”. (Sre­ća pa ni­su pri­mi­je­ti­li di­rek­tan pre­nos pro­sla­ve svog par­tij­skog ro­đen­da­na na te­le­vi­zi­ja­ma sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom, ali to valj­da i ni­je skan­dal?)
Za­ni­mlji­vo je, ma­da ne i neo­bič­no, da u isto vri­je­me, ne­ki dru­gi ured­ni­ci, i to oni ko­ji pi­šu gnu­sne stva­ri i o pred­sjed­ni­ci­ma i pre­mi­je­ri­ma dru­gih ze­ma­lja (či­me na­no­se šte­tu dr­ža­vi) i o do­ma­ćim jav­nim lič­no­sti­ma (či­me na­no­se šte­tu dru­štvu) ne do­bi­ja­ju ni osu­de, ni eti­ke­te da su ološ. Jer je ov­dje us­po­sta­vljen is­tan­čan kri­te­ri­jum za tu ti­tu­lu. Ološ je onaj ko ne po­štu­je bon­ton. Zna­te ono: da­ma se ne pi­ta za go­di­ne, bo­ga­tun za pr­vi mi­li­on, a vlast za stva­ri od jav­nog zna­ča­ja i tro­še­nje jav­nog, a na­šeg nov­ca i, na­rav­no, o pre­mi­je­ru se pi­še u su­per­la­ti­vu.
Ali, po­što ta­kvih ni­kad do­volj­no, pre­mi­jer već mje­se­ci­ma upo­zo­ra­va da će, ako se svi me­di­ji i tvi­te­ra­ši ne uzmu u pa­met, on mo­ra­ti da nas ura­zu­mi. Za­sad sa­mo pre­vre­me­nim iz­bo­ri­ma. Ko­jih, ka­ko je uži­vo ob­ja­vio na te­le­vi­zi­ji, u eks­klu­ziv­nom in­ter­vjuu vo­di­te­lju ko­ji je to una­pri­jed već eks­klu­ziv­no od­štam­pao u svom sju­tra­šnjem iz­da­nju ta­blo­i­da – ipak ne­će bi­ti. U na­red­nih šest mje­se­ci. Kad i ina­če pa­da­ju re­dov­ni po­kra­jin­ski iz­bo­ri. Za ko­je je i tre­ba­lo da se ve­žu van­red­ni re­pu­blič­ki.
No, ako je ne­ko­me i lak­nu­lo od sa­op­šte­nja da sa­da ne­će bi­ti ono­ga če­ga ne bi ni mo­glo da bu­de sa­da – i da­lje osta­je slat­ka strep­nja od re­fe­ren­du­ma!
A ako je su­di­ti po na­ru­če­nim emo­ci­ja­ma i spon­ta­nom iz­li­vu iz­ja­va, re­fe­ren­dum­sko pi­ta­nje ne­će bi­ti: da li ste za to da pri­zna­mo Ko­so­vo i uđe­mo u EU, već – da li smo za to da uđe­mo na Ko­so­vo i ne pri­zna­mo EU. Ili će nas bar sa­mo uvje­ra­va­ti da je to di­le­ma sve dok ne do­đe vri­je­me za iz­bo­re. Pa kad iza­be­re­mo ”ma­nje zlo”, mo­že­mo opet da se vra­ti­mo u nor­mal­no van­red­no sta­nje.Pe­šča­nik.net